Hunzi: Priča o dugovečnom narodu imunom na rak!

Pleme Hunzi, Eksimi i Hopi indijanci unose kroz ishranu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 dnevno, a Evropljani i Amerikanci jedva 2 miligrama * Hunzi, narod iz Pakistana, hrane se i žive potpuno prirodno i poznato je da su najzdraviji ljudi na svet

Hunzi,narod imun na rak

Hunzi,narod imun na rak

Hunzi, narod iz Pakistana, hrane se i žive potpuno prirodno i poznato je da su najzdraviji ljudi na svetu. Često možete da sretnete živahne, zdrave ljude u odmakloj stotoj, a pojava raka je ekstremno retka. Jedan od ključnim faktora njihovog zdravlja je voda koju piju, i, naravno, njihovo ishrana. Jedna od njiihovih najomiljenijih namirnica i važan deo celokupne ishrane su kajsije. Jedu ih sveže tokom leta i piju ulje od koštica kajsije tokom zime. Koštice vade, melju, prže, njihovo ulje koriste za kuvanje, kao preliv i losion za lice.
U proseku, Hunzi unesu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 na dan – na Zapadu većina ljudi toku količinu ne unese tokom cele godine!!!

Možda se pitate da li su Hunzi stvarno tako zdravi? To pitanje imali su na umu kadriolozi dr. Paul D i Edward G. Toomey, koji su prevalili dug i težak put uz planinu do Hunza, noseći sa sobom portabl elektrokadriogrf na baterije. U časopisu American Heart Journal oni su naveli da su proučavali 25 muškaraca Hunza naroda starosti izmedju 90 i 110 godina, kao i da su im merili krvni pritisak i holesterol u krvi. Iz njihovog izveštaja uočljivo je da niko od ovih ljudi nema nikakav problem sa srcem, krvnim pritiskom ili visokim holesterolom.

Oftalmolog dr. žAllen E. Banik takodje je posetio Hunze da bi se i sam uverio da su ovi ljudi stvarno tako zdravi kako se priča i svoja saznanja objvio je u svom izveštaju Zemlja Hunza. „Nije trebalo dugo da se i sam uverrim da je sve što sam čitao o njihvoom večnom životu i zdravlju u ovoj majušnoj zemlji istina…Pregledao sam oči najstarijih priipadnika Hunza i njihov vid bio je besprekoran“.

Dr. Blink je ispričao: „Mnogi Hunzi su toliko jaki da usred zime kao vežbu golim rukama lome led na reci plivaju ispod leda“. Ostali posetioci navode neverovatne primere kako ljudi u 80-im i 90-im godinama, pa čak i 100-godišnjaci, popravljaju kamene puteve, podižu veliko kamenje da bi popravili zidove terasa bašti. Stariji učestvuju u odbojkaškim utakmicama, protiv 50 godina mladjih sunarodnika, pa se čak i bore u igri pola, koja je toliko divlja da bise naježio svaki hokejaški navijač.

Krebs je utvrdio da, sem naroda Hunza, postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne obolevaju od raka. Jedni su mesojedi, drugi biljojedi. Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, naročito iz plemena Hopi u Arizoni, u ishrani preovladjuje meso, što uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičastim sezonskim voćem. Što je najzaniljivije, kod ovih ljudi uopše ne postoji gozajnost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti.
Ipak, i za Himalajce i za Indijance i Eskime zajedničko je da korsti hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan.

Vrsta jelena koja se nalazina njihovom jelovniku prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno vode koje Eskimi i Indijaci jedu takodje, sadrži velike količine vitamina B17. Nažalost, većina zapadnih civilizovaniih kultura odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside i KOJA UOPŠTE NIJE ZDRAVA NI U KOM OBLIKU.
Trava koju koriste domaće životnije za ispašu sadrži samo tragove nitrilosida. Ima bi ih možda i više da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one prirodno nikada ne bi nikle. Tako za razliku od „civilizovane“ steoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu.
Time je čoveku koji jede meso i na taj način uskraćena mogućnost da unese vitamin B17. Evropljani i Amerikanci jedući „civilizovanu“ i „fast food“ hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika.
Leatril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952. godine. Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.

Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana. Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.

Dolina Hunza

Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu granice sa Kinom. Pruža se između dva najviša planinska masiva na Zemlji: Hindukuša i Karakoruma. Ova oblast je veoma bogata rekama, pritokama reke Inda, koje obrazuju duboke doline.

Ovo je udaljena, zagonetna i opčinjavajuća oblast, kako zbog lepote svojih pejzaža, tako i zbog izrazite dugovečnosti svojih žitelja. Politički gledano, dolina Hunza je najseverniji deo Pakistana, a njeni stanovnici su većinom muslimani. Narod doline Hunza, koji se drukčije naziva narod Burušaski, danas broji oko 87.000 duša. Sve do 1947. godine, kada su pripojeni Pakistanu, Burušaski su živeli samostalno u okviru male autonomne himalajske kraljevine u okviru britanske imperije. Na čelu kraljevine nalazio se mir (lokalni naziv za vladara), koji je 1947. svoju zemlju stavio pod okrilje Pakistana. Do doline Hunza se stiže dugim i starim putem koji polazi od Islamabada.

Geografska izdvojenost omogućila je stanovnicima doline Hunza da očuvaju prirodne životne navike tokom nekoliko hiljada godina. Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana. Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana, koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa puno fizičke aktivnosti.

Zdrave navike Hunza

Istaknuti američki kardiolozi, lekari Tumi i Vajt posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili razna istraživanja koja su bila objavljena u časopisu Ameriken Hart Džurnal (E. G. Toomey, P.W. White, „A brief survey of the heart of aged Hunzas“, American Heart Journal, 68:842, 1964.), jednom od najpoznatijih specijalizovanih časopisa posvećenih bolestima srca i krvnih sudova. Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje. Oni su utvrdili da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane zasnovan na svežem i suvom voću, orašastim plodovima, mahunarkama i žitaricama. Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso.

Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.


Ishrana Hunza


Žitarice
Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok. Hleb od celog zrna, pored skroba, koji predstavlja glavni sastojak belog brašna i hleba, sadrži klicu i omotač ili mekinju. Klica je posebno bogata vitaminom E, koji predstavlja snažan antioksidans i na taj način značajnu antikancerogenu materiju.

Jedan od recepata za proizvodnju „čapati“ hleba glasi:

– 2 šolje brašna od celog zrna pšenice samlevenog na kamenom mlinu (pošto većina nas nema mogućnosti da brašno dobije služeći se kamenim mlinom možemo upotrebiti integralno brašno koje nam je na raspolaganju) ili mešavina od više vrsta brašna dobijenih od celog zrna;

– ½ čajne kašičice soli od povrća (mi se možemo poslužiti morskom solju) – so od povrća dobija se na taj način što izaberemo neko povrće (najčešće korenasto), recimo celer, operemo, oljuštimo i narendamo ga, a zatim pomešamo sa morskom solju u zapremini 1:3 i stavimo u posudu sa poklopcem da odstoji 20 sati; potom, mešavinu istresemo u tepsiju, stavimo u pećnicu i sušimo na temperaturi od 80 stepeni, sve dok ne očvrsne; osušenu mešavinu izvadimo, prohladimo i što sitnije sameljemo; čuvamo u dobro zatvorenoj staklenoj tegli;

– do 1 šolje hladne vode.

Pomešati brašno i so. Dodati vodu i mešati dok se ne napravi kruta jufka. Malo pobrašnjaviti površinu za mešenje i mesiti dok jufka ne postane glatka i elastična. Pokriti mokrom krpom i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon što je odstojala, jufku kidati i oblikovati loptice veličine 2-3 cm. Loptice razvući oklagijom tako da se dobiju tanki krugovi, čiji prečnik može da iznosi i do 18 cm. U blago zagrejanu pećnicu krugove poređati na pleh ili rešetku, koje treba prethodno malo nauljiti (možemo se služiti i papirom za pečenje). Često okretati. Od jedne jufke dobija se oko 20 „čapatija“.

Voće i povrće

Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku.

Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije. Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje. Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća. Ono služi i kao losion za lice i kosu. Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.

Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.

Orašasti plodovi

Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje. Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno. Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.

Namirnice životnjskog porekla

Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva. Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja. U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Ova zapovest potiče iz Biblije, a Bog ju je preko Mojsija dao i jevrejskom narodu. Muslimani su ovu zapovest prihvatili, jer Mojsija (Musu) smatraju Božjim prorokom. Činjenica je da životinjska krv i mast sadrže štetne materije za čovekovo zdravlje: ureinsku ili mokraćnu kiselinu, zasićene masne kiseline, holesterol, štetne bakterije i viruse, kao i razne parazite.
Od mesa, Hunze najčešće konzumiraju piletinu, mada su sa uzgojem kokošaka kasno otpočeli, zatim ovčetinu, a najređe govedinu. Kao goveđe meso, koristi se meso jaka. Razumljivo je da se goveđe meso retko koristi jer u ovim planinskim predelima goveda predstavljaju pravo blago, kao tegleća marva.

Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Brojne naučne studije pokazale su da svinjsko meso predstavlja jedno od najnekvalitetnijih i po čovekovo zdravlje najopasnijih vrsta mesa. Većina Hunza konzumira meso samo za vreme religijskih praznika. Mali deo Hunza konzumira meso jednom u toku nekoliko meseci ili jednom mesečno, a najređi su oni koji to čine jednom nedeljno. Upotreba jaja je veoma štedljiva. Jaja se najviše koriste prilikom pripreme nekih varijanti „čapati“ hleba. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac. Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.

Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.

Fizička aktivnost Hunza

Pešačenje do organskih „terasa-bašti“, odlazak u prirodu i počinak u sumrak

Na terasastom zemljištu planinskih padina, Hunze gaje voće, žitarice i povrće. Krećući se od kuće do plodnih „terasa-bašti“ Hunze često moraju dugo da pešače. Pored napornog fizičkog rada, koji iziskuju poljoprivredni radovi, Hunze pronalaze vreme da pešače kroz himalajske krajolike, osamljeni ili u grupama, i uživaju u njihovoj izuzetnoj lepoti. Stanovnik doline Hunza neretko dnevno pređe 15-20 km pešice. Naučno je dokazana činjenica da pešačenje poseduje izuzetno blagotvorno dejstvo na čovekov organizam, a istovremeno predstavlja najlakši i jedan od najefikasnijih vidova telesne vežbe.


Pakistan,otadžbina Hunza,najzdravijeg naroda na svetu

Pakistan,otadžbina Hunza,najzdravijeg naroda na svetu

Himalajski visovi Hunzama omogućavaju da udišu čist vazduh. Dolina Hunza nalazi se na nadmorskoj visini od preko 2.500 metara. Ljudi koji žive na velikim nadmorskim visinama često poseduju veći broj crvenih krvnih zrnaca, koja su zadužena za razmenu gasova u našim plućima, posebno za prenos kiseonika, koji je neophodan za normalan rad naših ćelija i ključan za život organizma u celini. Ne moramo se popeti na Himalaje da bismo udisali svež vazduh, već možemo sa porodicom češće odlaziti na izlet u prirodu, pešačiti parkom ili hodati kraj reke, redovnije posećivati rodbinu ili prijatelje koji žive na selu. Obavezno moramo izaći iz zatvorenog prostora i makar protegnuti noge. Dobro bi bilo da postepeno produžavavamo boravak na otvorenom prostoru, a blagotvorno bi bilo da dnevno prepešačimo 10 km ili pređemo još veću razdaljinu.

Obrada zemlje i uzgoj poloprivrednih kultura na „terasama-baštama“ u celosti su organski. Hunze ne koriste nikakva veštačka đubriva ili veštačke pesticide. Oni se služe kompostom i životinjskim đubrivom. Kompostiraju se otpatci od povrća i voća, pepeo od drva koja služe za kuvanje i ogrev, drvenasti delovi biljaka i lišće. Zemlju navodnjavaju uz vešto osmišljen sistem kanala i velikih kamenih ploča. Otopljeni sneg i voda iz pritoka Inda, koja je alkalna i odlikuje se svežinom i čistoćom, sakupljaju se u kanalima. Oni sa sobom nose mulj koji spiraju sa planinskih padina. Ovaj mulj sadrži crnkast pesak koji je bogat mineralnim materijama, a potiče od stena koje voda lagano ispira. Dva puta godišnje uklanjaju se kamene ploče i voda zajedno sa muljem iz glavnih kanala plavi „terase-bašte“. Sledi obrada zemlje, zatim đubrenje kompostom i životinjskim đubrivom, a potom dolaze na red setva i sadnja. Useve su od korova i napasnika štitili mešavinom vode i pepela od raznog drveća i bilja.

Mir je, 60-ih godina XX veka, na zahtev Pakistana, koji se plašio da će sever zemlje pogoditi razne bolesti poljoprivrednih kultura i na taj način izazvati glad i nemire, pokušao da primora Hunze da upotrebe veštačke pesticide ali u tome nije uspeo, iako je u kraljevini i dalje na snazi bila aposolutna monarhija. Hunze su ipak ostale verne tradicionalnom načinu zaštite svojih useva. Džerom Irving Rodejl, američki publicista, pionir pokreta za povratak organskom baštovanstvu i poljoprivredi i zagovornik prirodne medicine, smatrao je da je organski način uzgoja životnih namirnica u velikoj meri odgovoran za izuzetno zdravlje i dugovečnost Hunza (G.I. Rodale, „The Healthy Hunzas“, Rodale Press, Emmaus, Pennsylvania, 1948).

Radni dan Hunza

Radni dan za Hunze počinje u pet časova izjutra. Za vreme rada Hunze češće prave pauze da bi se odmorili i duboko udahnuli vazduh. Za vreme ovih pauza ne započinju razgovor, već posmatraju bogatstvo prirode koja ih okružuje. Dobro je na kratko odmarati se od rada kojim smo zaokupljeni, jer na taj način pružamo našim mišićima priliku da se opuste, ublažavamo psihički zamor do kojeg dovodi prenapregnuta pažnja, koju posvećujemo trenutnoj aktivnosti. Jednom rečju, oslobađamo svoj organizam od stresa kojem je izložen. Ljudi koji žive u gradovima i često obavljaju poslove povezane sa sedelačkim načinom života treba da prave češće pauze. Pri tom je poželjno da se istegnu malo i naprave nekoliko brzih koraka, kao i da stalno imaju dotok svežeg vazduha. Ako je moguće, treba da drže makar odškrinut prozor na radnom mestu.

Hunze ležu rano

Sa prvim sumrakom Hunze se već pripremaju za počinak. Medicina danas zna da naš organizam između 9 i 11 časova uveče luči hemijsku supstancu koja izaziva pospanost, a nakon 11 časova uveče on prestaje sa lučenjem ove supstance i tada je teško zaspati ili je san često nekvalitetan. Takođe, naučno je dokazana činjenica da se od 9 časova uveče pa sve do izlaska sunca u našem telu luči melatonin, biohemijska supstanca neophodna za obnovu ćelija. Ljudi u tzv. razvijenim društvima ovu činjenicu ozbiljno prenebregavaju. Na taj način dovode svoj organizam u stanje dugoročne psihofizičke iscrpljenosti koji neizbežno dovodi, ako ne odmah do težih bolesti, onda bar do raznih zdravstvenih tegoba. Još jedna odlika „visokocivilizovanih“ naroda je preterana (zlo)upotreba veštačkog osvetljenja koje organizam drži na neprirodan način budnim i između ostalog doprinosi razvoju degenerativnih bolesti vida (kratkovidost, dalekovidost, očni pritisak, itd.).

Alen I. Benik, američki oftalmolog-optometričar, putovao je u dolinu Hunza sa namerom da pregleda vid najstarije populacije ovog naroda. Svoj izveštaj sumira sledećom rečenicom: „Ispitao sam vid najstarijih građana Hunze i utvrdio da se nalazi u odličnom stanju“ (A. E. Banik, „The Hunza Land“, Whitehorn Publishing Co., Long Beach, California, 1960). Dobar deo Hunza, čak ni danas, ne upotrebljava veštačko osvetljenje.

 

Hunze i zdravstvene tegobe

Infektivne bolesti

Većina Hunza ni danas ne boluje od degenerativnih bolesti. Najčešće bolesti od kojih su nekada oboljevali su infektivne prirode, izazvane štetnim mikroorganizmima (bakterije i virusi) i parazitima. Među infektivnim bolestima posebno su bili zastupljeni malarija, oboljenja uzrokovana stafilokokama (bakterije koje najčešće izazivaju bolesti disajnih organa i kože) i dizenterija. Treba napomenuti da su u pojedinim delovima doline Hunza nalaze bare, koje predstavljaju plodno tle za razvoj malaričnih komaraca. Takođe, tačno je da su Hunze kao đubrivo, pored komposta i životinjskog gnojiva, koristili ljudski izmet, koji se prethodno razgrađivao šest meseci, i da stanovnici pojedinih sela nisu prali voće i povrće, a verovatno ni druge namirnice, pre konzumiranja i nisu mnogo marili za telesnu higijenu. Kao posledica ove nehigijenske prakse najčešće su se javljali dizenterija i razne kožne bolesti.

Međutim, žitelji ovih sela su od strane drugih Hunza prekorevani zbog nečistoće i neurednosti. Pošto su muslimani, od Hunza se zahteva, kao i od Jevreja, telesna čistoća i čistoća odeće da bi mogli da pristupe obaveznim dnevnim molitvama. Ove religijske zapovesti spasile su značajan deo njih od dizenterije i brojnih drugih infektivnih oboljenja. Naravno, ljudi pre manje od jednog i po veka nisu znali ništa o patogenim organizmima. U prošlosti, nehigijenski uslovi života bili su vodeći uzrok smrti većeg dela čovečanstva, u tom pogledu Hunze nisu predstavljale izuzetak.

Takođe, ni suša ni glad, koja bi za njom usledila, nisu bile strane Hunzama. U ovim periodima, kao posledica neuhranjenosti uglavnom su zabeleženi slučajevi tuberkuloze i skorbuta (javlja se usled nedostatka vitamina C koji je obilno prisutan u svežem voću i povrću, a u zanemarljivim količinama u pojedinim vrstama mesa i mlečnim proizvodima), a u manjoj meri i drugih oboljenja..


Ukoliko osoba usvoji zdrav način života to ne znači da više nikada neće bolovati ili da je neće zadesiti neka manja zdravstvena tegoba.

Prirodan način života omogućava vam da se lakše izborite sa bolešću i doprinosi da bolest kraće traje, dok vas istovremeno štiti od degenerativnih bolesti (koje su gotovo isključivo povezane sa stilom života i od kojih naročito oboljevaju oni koji žive u tzv. „razvijenim“ zemljama). Međi tim bolestima su najrasprostranjenije: bolesti srca i krvnih sudova (visok krvni pritisak, infarkt, šlog, itd. U osnovi ovih bolesti nalazi se arteroskleroza koja predstavlja sužavanje i začepljivanje krvnih sudova naslagama holesterola i zasićenih masnih kiselina, kao i krvnim ugrušcima koji nastaju usled njihove visoke koncentracije u krvi). Druge rasporostranjene bolesti „razvijenog sveta“ su: rak (odlikuje se nekontrolisanim rastom ćelija koje kradu hranljive materije od okolnog zdravog tkiva i na taj način žestoko iscrpljuju i razaraju organizam), dijabetes (naročito šećerna bolest tipa II ili adultni dijabetes, koja nastaje usled visoke koncentracije holesterola u krvi koji sprečava insulin da potpomogne glukozi da prodre u ćelije našeg organizma), artritis (nastaje usled pojačane koncentracije ureinske ili mokraćne kiseline u krvi usled obilne konzumacije namirnica životinjskog porekla, pogotovu mesa).

Glasine da Hunze konzumiraju alkohol i druge (ne)istine

Alkohol

Mir Muhamed Džamal Kan, vladar Hunza od 1945 do 1974. godine, verovatno je odgovoran za tvrdnje da Hunze konzumiraju alkohol, ali i za neka druga uvrežena mišljena koja uglavnom ne odgovaraju istini. Naime, Džamal Kan je oftalmologa Alena Benika, koji je istražiovao zdravlje Hunza, poslužio vinom „prijatnog i blagog ukusa“, proizvedenog od grožđa. Nakon što je popio dve čašice. Benik je upitao Mira da li njegov narod pije „pani“, kako je vladar ovo piće nazvao, a što u prevodu znači „voda“, u većim količinama i dobio potvrdan odgovor. Kan je čak tvrdio da za vreme praznika svaki stanovnik popije po jednu bocu ovog napitka, a da on nema nikakvog opijajućeg dejstva na njih. Istina je da Hunze piju napitak spremljen od grožđa, ali u kojem nije došlo do procesa vrenja ili bar ne u značajnoj meri, koje je slično biblijskom „tirošu“, sveže isceđenom grožđanom soku. Poznato je da je muslimanima strogo zabranjena konzumacija alkohola. Sam mir Džamal u razgovoru sa Benikom nije nikada spomenuo alkohol, a koji su bili njegovi motivi da na ovakav način obmane američkog oftalmologa ostaje nejasno. Moguće je da Kanov motiv leži u njegovoj potrebi da se prikaže kao osoba sklona modernizaciji. Tako je nastala legenda o „hunza-pani“, alkoholnom piću koje navodno konzumiraju stanovnici ove doline.

Slobodnije žene

Mirova sklonost ka preterivanju ogledala se i u njegovoj tvrdnji da su žene Hunza slobodnije nego u drugim muslimanskim zemljama i da on ne vlada apsolutistički kraljevinom. Istina je drugačija, žene Hunza odlikovale su se stidljivošću i čednošću, čime bi i današnje žene trebalo da se odlikuju, i nisu bile odvojene od tradicionalnog položaja koje su žene zauzimale u muslimanskom društvu. Što se tiče mirove vladavine, ona je bila apsolutistička. On je sa malim brojem seoskih starešina, koji su činili durbar (savet i sud koji je pomagao vladaru u vršenju njegovih dužnosti), upravljao nad skoro svim aspektima života ovog himalajskog naroda. Tačno je da narod nije bio uvek spreman da ispuni sve prohteve svog vladara. Međutim, vredno je svake pohvale da su i za vreme vladavine Džamal Kana ubistvo, predbračni odnosi i homoseksualizam bili strogo zabranjeni, najoštrije su se kažnjavali, i da nisu ni postojali među Hunzama.

Lažni starci od 150 godina

Iz severnih delova Pakistana dolazili su nekoliko puta ljudi koji su pozirali pred fotoaparatima i tvrdili da su stari 150 godina. Ovi pojedinci nisu pripadali narodu Hunza. Da li su oni to činili uz blagoslov mira? To nije poznato. Same Hunze su tvrdile da su retki pojedinci iz njihovog naroda u prošlosti doživeli 130 godina, a da se samo za jednu osobu veruje da je umrla u 145 godini.
Postoje tvrdnje da su muškarci Hunza u stanju da u 90-oj godini začnu potomstvo. Takođe, za ovu tvrdnju ne postoje pouzdani izvori. Međutim, ove tvrdnje nisu nemoguće, mada je starost muškaraca Hunza koji su u stanju da u poznim godinama dobiju potomke verovatno nešto manja. U našim planinskim krajevima, pogotovu u delu Crne Gore koja se naziva Brda, muškarci su neretko živeli preko 90 godina. Poznato je da su u staračkom dobu bili u stanju da izrode naslednike.

Telesne vežbe slične jogi

Popularne su tvrdnje da Hunze upražnjavaju određene telesne vežbe i vežbe disanja koje svoje itzvorište imaju u jogi. Ovakve tvrdnje nisu istinite. Počevši od 60-ih godina XX veka na Zapad su sve snažnije prodirale ideje i način život istočnjačkih kultura. Jedna od prikrivenih opasnosti koje su stizale sa Istoka bila je joga. Strogi muslimani, kao i Jevreji, danas su uglavnom zatvoreni za ovakve uticaje. U prošlosti je ta zatvorenost bila još izraženija. Najveći broj Hunza su strogi muslimani. Može se reći da je mir kumovao i ovim glasinama vezanim za vežbe disanja. Ta tvrdnja ne čudi, jer su vladari Hunza, pored kineskih careva, sebe smatrali za najvrednije vladare na svetu.

Bolesti i kratak vek članova vladarske porodice

Mnogi postavljaju pitanje: kako to da je poslednji mir umro u 69 godini? Kraljevska porodica i jedan deo seoskih starešina hvalili su se i ponosili dugovečnošću svog naroda, ali se nisu pridržavali njegovih zdravih navika. Zna se da su uvelikoj meri trošili namirnice životinjskog porekla i živeli pretežno sedelačkim načinom života. Kraljevska porodica je bila poznata po tome što je u velikoj meri trošila jaja, koja obiluju holesterolom, čak ih je za svoje potrebe uvozila, a nije zaostajala ni za potrošnjom mesa. Ova scena se nije u velikoj meri razlikovala od života koje je plemstvo vodilo u većem delu ostalog sveta.

Dugovečnost i zdravlje

Bilo je kritika na račun dugovečnosti i zdravlja Hunza. Najpoznatija je kritika Džona Klarka, američkog geologa, koji je proveo 20 meseci u kraljevstvu Hunza (J. Clark, Hunza – Lost Kingdom of the Himalayas, Funk and Wagnalls Company, New York, 1956). On govorio o velikom broju Hunza koje je lečio, o uzrocima njihovih bolesti i smrtnim ishodima, a posebno se osvrće na broj smrtnih slučajeva članova porodice ili rođaka 9 đaka koje je podučavao u okviru mirovog dvorca. Međutim, gotovo sve bolesti koje je lečio su infektivne prirode ili su posledica gladi.
Opisao je, između ostalog, da je u „čapatiju“ pronalazio dlake ili izmet životinja. Činjenica je da su Hunze koristile životinje za odvajanje zrna od slame žitarica, tako što su životinje gazile žitarice. To je dovodilo do toga životinjska dlaka ili izmet ponekad, usled nepažnje, završe u brašnu, a potom u hlebu. Kritikovao je običaj nekih Hunza da jedu neoprano voće i povrće. Tvrdio je da u toku sezone rasta Hunze rasprostiru sveže životinjsko gnojivo, kao i ljudski izmet, po „terasama-baštama“. Moguće je da je ova praksa bila uobičajena kod retkih Hunza.

Povrh toga, nijedan drugi istraživač nije u svojim spisima pomenuo da su Hunze upražnjavale ovakav vid poljoprivredne prakse.

Takođe, Tejlor je dao valjanu kritiku mirovog apsolutizma i uočio njegovu sklonost ka preterivanju. Često se za istraživače Hunza tvrdi da su u ovoj himalajskoj kraljevini boravili svega nekoliko dana, i to isključivo kao mirovi gosti, te da nisu imali neposredan uvid u život i rad naroda.

Istraživači potvrđuju istinu o Hunzama

Međutim, to nije tačno za sve istraživače. Robert MekKarison, škotski lekar i jedan od najčuvenijih nutricionista i pionira pokreta za povratak organskoj poljoprivredi, boravio je 7 godina na planinskom vencu Karakorum, istražujući životne navike njegovih stanovnika, uključujući tu i Hunze (R. McCarrison, „Faulty Food in Relation to Gastro-Intestinal Disorders”, Journal of the American Medical Association, 7. January 1922. R. McCarrison, „Nutrition and National Health”, Faber and Faber, London, 1944). On se upoznao ne samo sa mirovim tvrdnjama, već je imao priliku da neposredno i detaljno prouči životne navike Hunza, a posebno njihovu ishranu.

Mek Karison je 1926. godine sproveo istraživanje na laboratorijskim miševima sa ciljem da uporedio dejstvo ishrane Hunza i drugih naroda sa severa Britanske Indije, koja se temeljila uglavnom na biljnoj ishrani, sa dejstvom zapadnjačke ishrane, koja se temeljila na rafinisanim namirnicama i proizvodima životinjskog porekla (R. McCarrison, „A Good Diet and the Bad One“, The British Medical Journal, 23. October 1926).

Došao je do zaključka da je pretežno biljna ishrana daleko superiornija u pogledu hranljivih materija u odnosu na ishranu koja obiluje prerađenim namirnicama i namirnicama životinjskog porekla, te je kao takva ne samo neophodna za očuvanje zdravlja već i poseduje i blagotvorno dejstvo u lečenju bolesti koje su se u organizmu već razvile. Eksperimentalno je dokazao da ishrana bogata proteinima i mastima ubrzava nastanak bolesti, uglavnom bolesti degenerativne prirode, i osnažuje njihovo razorno dejstvo po organizam. Takođe, on je potvrdio istinitost glasina o dugovečnosti Hunza, koje žive i preko 100 godina, i o njihovom izuzetnom zdravlju, čak i u staračkoj dobi.

Iskustvo slično Mek Karisonovom imao je Džej F. Hofman, američki lekar, koji je, kao predstavnik Nacionalnog gerijatrijskog društva SAD, 60-ih godina XX veka boravio u ovom himalajskom kraljevstvu i neposredno se uverio u prirodne i zdrave životne navike Hunza, koje se nisu odnosile samo na ishranu već i na njihovu poljoprivrednu praksu (J. F. Hoffman, „Hunza – Secrets Of The World’s Healthiest And Oldest Living People”, New Win Publishing, 1996, originalno izdanje objavljeno 1968).

Hunze opstaju uprkos „blagodetima“ moderne civilizacije
Na žalost, zdravlje Hunza se poslednjih godina pogoršava jer su „blagodeti“ savremene civilizacije stigli i do njih: hrana u konzervama, slatkiši od belog šećera i brašna i ostali rafinisani industrijski proizvodi prezasićeni raznim hemijskim dodacima (pojačivačima ukusa, veštačkim aromama i bojama, konzervansima, itd.). Primećeni su učestali slučajevi karijesa, degenerativne bolesti organa za varenje, kao i druge bolesti vezane za način života koje su im ranije bile nepoznate. Veštačko osvetljenje, radio i televizija su prisutni, ali nisu još uvek široko zastupljeni. Oni skraćuju boravak Hunza u prirodi, na svežem vazduhu i suncu, vezujući ih za zatvoreni prostor, i izlažu ih stresu, pogotovu savremeni mediji koji obiluju scenama nasilja i razvrata, kao i brojnim drugim sadržajima koji podrivaju tradicionalne moralne vrednosti i agresivno promovišu materijalizam. Istovremeno, oni narušavaju prirodnu naviku Hunza za zdravim snom. Međutim, i pored svih pomenutih „blagodeti“, tradicionalni način života je još uvek jak i zahvaljujući njemu Hunze su još uvek jedan od najdugovečnijih naroda na Zemlji.