EKOCID U TIMOČKOJ KRAJINI (6): Otrov se prosipa u Dunav?!

Trovanje vode, vazduha i zemljišta u Negotinskoj Krajini traje već decenijama i bilo bi krajnje nekorektno reći da su za to krivi sadašnji vlasnici fabrike Elixir Prahovo. Ali, obaveza novih vlasnika je da poštuju zakon, a prema istraživanju to se ne čini uz blagonaklono okretanje glave kako lokalnih vlasti, tako i raznih inspekcija.

Jedan od bivših čelnih ljudi IHP-a koji je dovoljno dugo radio i u fabrici Elixir , pedantno i detaljno navodi sve nedostatke i tvrdi da bi svaka inspekcija, uz njegove „upute“, veoma brzo i jednostavno utvrdila da Elixir nesmetano truje životnu sredinu, a samim tim i meštane okolnih sela.

Više nedelja vodili smo ozbiljne pregovore s ovim čovekom kako bi uopšte progovorio. I on i mi smo bili svesni da ga većina izrečenog direktno optužuje. Zbog toga njegovo svedočenje ima dovoljnu težinu da zainteresuje i državne organe kako bi Negotinsku Krajinu spasli od potpune devastacije.

– Posao nekih radnika u IHP-u, kao i kasnije u Elixir- u bio je da nas obaveste kada dolazi inspekcija, a sve ostalo smo mi radili i uvek bi na kraju rezultati bili u granicama normalnog. Zavisno od potrebe prekidali smo rad nekih postrojenja, nekada radili nešto drugo, ali bi izveštaji inspektora na kraju uvek bili onakvi kako odgovara fabrici. Da li verujete da se još niko od inspektora nije popeo na dimnjak da bi izmerio zagađenje. Mi bi poslali radnike, a šta mislite kakve su rezultate oni donosili – priča ovaj insajder i objašnjava da je sve lako proverljivo.

Bela prašina iz dimnjaka

Međutim, to nije i jedini problem koji stvara hemijska industrija u Prahovu. Sledeći je skladište sumporne kiseline od čak 16.000 tona.
– Kako ne postoji tankvana – zaštitna ograda od akcidentnog stanja rezervoara, u slučaju da neki od rezervoara bude toliko oštećen da se curenje ne može sanirati, sav taj otrov će otići u zemlju.
Insajder  navodi da ništa manje opasno nije ni aero zagađanje koje dolazi iz fabrike.
– Od pogona koji još rade tu su fabrika fosforne kiseline, fabrika monokalcijum-fosfata i dikalcijum-fosfata. Reč je o aditivima za stočnu hranu čiji se ostaci melju i prosejavaju u kanal, pa u zidani dimnjak. Pre tog dimnjaka postoji skruber sistem za pranje gasova od prašine, ali on ili ne radi ili je veoma neefikasan, pa meštani sela oko fabrike često iz dimnjaka vide belu prašinu i osećaju neugodan miris, a najveći problem imaju radnici.

– Propadanje sistema zaštite životne okoline, na makro i mikro nivou, započeto je u vremenima krize od 1987. i traje do danas. U doba sankcija i nije bilo mogućnosti za održavanje ekoloških sistema zaštite i oni su devastirani – ističe ovaj stručnjak.

Kaže da je prema propisima određeno da se sav kiselinski otpad iz fabrika dovodi u dva bazena sa grebačima i mešačima, gde se kiseli otpad neutrališe krečom, po automatskom principu doziranja kreča i merenjem kiselosti pehametrima u povratnoj vezi.

– Prelivom, otpadna voda sa pH 6-7, odvodi se linijom kanalizacije ka Dunavu, a nataloženi mulj, karbonatni talog sa solima, zatim se muljnim pumpama i cevovodom odvodi na predviđenu deponiju. Ali, ovaj sistem ne funkcioniše od 1986. godine – tvrdi sagovornik i otkriva da je zbog toga urađen „građevinski bajpas“ na liniji industrijske kanalizacije čime su zaobiđene neutralizacione jame.

– Na taj način se sva kisela otpadna kanalizacija podzemnom vodom, direktno uliva u Dunav i to traje već godinama, a kisela kanalizacija sadrži razne kiseline: od sumporne, fosforne, sliliko-fluorovodonične… Tu su i mulj, talozi od pranja skladišnih rezervoara, lužina, amonijačna voda, tributil isparenja koja su oberena… Što je veća proizvodnja, veći je i količina otpadnih materija – objašnjava ovaj stručnjak i navodi da je, kako bi se ovo trovanje sprečilo, potrebno da se što pre osposobi sistem neutralizacionih jama, a zatim i da se uspostavi stalni nadzor.