EKOCID U TIMOČKOJ KRAJINI (4): Otrovni gasovi ubijaju ljude i životinje!

Prim. dr Siniša Čelojević, član Predsedništva Udruženja za ginekološku onkologiju Srbije i ginekolog-akušer u Zdravstvenom centru Negotin, opisujući ekološku situaciju u Negotinskoj Krajini, a posebno uticaj na sve veći broj maligniteta navodi da je Borski okrug na prvom mestu u Srbiji po obolevanju i umiranju od raka grlića materice.

Daleko smo do Evrope

Dragiša Nikucić je u Prahovu uglavnom leti i tvrdi da je Srbija još daleko od EU. On ističe da sem što meštani sela oko fabrike ne smeju da piju bunarsku vodu, čuvaju se od crvene prašine, nekim danima ne smeju da izađu pred kuću od nesnosnog smrada koji se širi iz pravca fabrike.
– U Austriji nema šanse da se nekažnjeno na ulicu baci opušak, a kamoli da se dozvoli ovo što se dozvoljava u Srbiji. Neki dan su mi se kola pokvarila na putu Prahovo-Radujevac. Izašao sam da vidim šta je, kada je prošao kamion fabrike. Digla se tolika prašina da sam posle bio potpuno beo. Nema šanse da vam se to dogodi u državi koja brine o zdravlju svojih ljudi – veli Nikucić.

– Iz razgovora s kolegama, saznao sam da je u Negotinskoj Krajini i veliki problem s malignim oboljenjima pluća, a u skorije vreme relativno mlađi ljudi obolevaju i nije više pravilo da je to bolest starije populacije. Nedavno je preminula devojčica od svega 10-11 godina od malignog oboljenja – ističe ovaj stručnjak koji objašnjava da svako maligno oboljenje ima svoj uzrok.

On nema dilemu da su za respiratorna maligna oboljenja ključni uzroci prašina i otrovni gasovi.

– Kao odbornik sam postavio pitanje da se u Prahovu, u dvorištu škole, postavi merač štetnih gasova koji dolaze iz postrojenja današnje fabirke Elixir koji bi 24 časa merio i beležio vrednosti tih gasova. U krajnjem slučaju, ako Elixir Prahovo sve radi po zakonu, zbog čega oni ne postave taj merač i ne dozvole da nezavisan tim nadgleda ta merenja – kaže Čelojević.

Sve radimo po zakonu

Branko Marković, zamenik direktora Elixir Prahovo, tvrdi da ova fabrika sve radi u skladu sa zakonom, ali i upozorava.

– Da se razumemo, mi nismo ekološka, već hemijska industrija i normalno je da emitujemo neko zagađanje. Međutim, ono što nastojimo i radimo je da to zagađenje bude u zakonskim okvirima. Sva dosadašnja istraživanja relevantnih laboratorija to i potvrđuju – ističe Marković.

Predstavnici fabrike predočili su neke od tih analiza u kojima decidno stoji da fabrika radi u skladu sa srpskim propisima. Marković ne demantuje da se „neki put“ u selima oko fabrike oseti jak smrad koji meštane tera da se zatvore u kućama.

– Obično me zovu kada se oseti flor i bez obzira na to što tvrdimo da je sve u zakonskim okvirima emisije štetnih gasova, zbog tih žalbi smanjimo proizvodnju dok ne dune vetar. To ne moramo da radimo, jer ne kršimo zakon, ali i na taj način želimo da pokažemo ljudima da činimo sve da ih zaštitimo. Ipak, živimo u Negotinu – naglašava Marković i slaže se da bi najbolje rešenje bilo da se postavi merač štetnih gasova, ali smatra da to nije posao fabrike.

– Sistem za merenje i uzbunjivanje nije sporan, ali to je posao opštine. Eliksir lokalnim vlastima plaća jednu od najvećih ekoloških taksi u Srbiji. U Šapcu je taj iznos 20 puta manji nego što mi dajemo – tvrdi Marković.

Srboljub Radulović i njegova supruga Jevrosima, sa dve kćerke, od 1989. godine žive i rade u Njujorku. Srboljub ima ogromnu sreću jer je od dvadesetak ljudi s kojima je radio u IHP Prahovo jedan od trojice živih.

– U fabrici sam radio od 1978. do 1989, a od tih 20 kolega s kojima sam se i privatno družio ostali smo još samo nas trojica. Svi drugi su preminuli, a najmanje desetoricu je pokosio rak. Nemam dileme da je uzrok zagađenost. Osam sati smo provodili u fabrici, a onda još 16 sati u Prahovu ili Radujevcu. Dakle, 24-časovna izloženost – veli Radulović.

Objašnjava da je slična sudbina zadesila i mnoge druge gradove na istoku Srbije, poput Bora, Majdanpeka, ali i Šabac.

– Međutim, Šabac je proglašen ekološkim gradom. To bi moglo i ovde da se napravi kada bi se htelo – kaže Srboljub.