Bez srpskog poklona za Dan planete

Potpunog nadzora nad tim koliko zagađujemo elemente koji tvore Zemlju, čiji se dan slavi sutra, još nema, ali dostupni podaci zabrinjavaju

Kad se nedavno pronela vest da je u srpskoj pšenici prodatoj Makedoniji nađeno olovo, preostalo je samo da Srbiju, koju su zbog zaostatka u evrointegracijama i ratova iz devedesetih godina već nazivali i rupom na karti kontinenta i izvoznikom nestabilnosti, proglase i ekološkom crnom tačkom u Evropi i izvoznikom zagađenja. Naše Ministarstvo poljoprivrede poreklo je makedonske pritužbe, tvrdeći da olovna pšenica nikad ne bi prošla kontrolu kakvoj se hrana podvrgava pre nego što se pusti preko granice. Valjda je to tačno. Istina je, međutim, i da Ministarstvo prošle godine, kako kažu u Agenciji za zaštitu životne sredine, nije ispitivalo, mada je to radilo ranije, da li poljoprivredno zemljište u Srbiji sadrži prekomerne koncentracije teških metala i ostalih materija koje niko ne bi poželeo u svom stomaku jer bi na njega „pale” teško kao olovo.

„Misli globalno, deluj lokalno” je omiljena krilatica ekologa – počisti svoje dvorište i doprinećeš oporavku planete, čiji se dan slavi sutra. Na tom rođendanskom slavlju bolje da se ne pojavljujemo. Ako je i tačno da ne zagađujemo van naših granica, ni za jedan od naših udela u četiri elementa koji tvore planetu nismo se valjano pobrinuli – od vatre se slabo branimo, dok vodu, vazduh i zemlju ne umemo od sebe da sačuvamo.

U 2011. Ministarstvo poljoprivrede je još kontrolisalo zemljište i to ono pored autoputa E75, koji vodi upravo do Makedonije. Na oko 400 kilometara tog druma, na deonici od Beograda do granice, polovina uzoraka je uzeta s njiva i iz voćnjaka i povrtnjaka. Olovo u prekomernim količinama nađeno je u 5,5 procenata uzoraka. Hroma je bilo tri puta više, nikla u 28,6 odsto, cinka u jednom, a arsena u 1,5 procenata.

Analizirana je i poljoprivredna zemlja oko Termoelektrane „Nikola Tesla” u Obrenovcu, gde je konstatovano 90 odsto uzoraka s povišenim sadržajima kobalta i nikla. Nikla je bilo previše u 70 odsto uzoraka iz kolubarskog i kostolačkog basena. Kobalt je zagadio 60 procenata uzoraka iz Kostolca. Kadmijum je premašio granicu u gotovo 40 odsto uzoraka iz Kolubare i više od 30 procenata u Obrenovcu.

– Termoenergetska postrojenja su, uopšte uzev, najveći zagađivači. Ona su i jedina koja su sanirala barem neke od lokacija koje su toliko kontaminirane da im je neophodna remedijacija, odnosno dubinsko čišćenje. Ali, remediranih lokaliteta je svega 2,4 odsto od njih 332, koliko ih mora proći kroz takve zahvate. Tu su i lokacije oko pogona drugih vrsta industrije – kaže Dragana Vidojević, savetnik za kvalitet zemljišta u Agenciji za zaštitu životne sredine.

Procenjuje se da bi remedijacija svih zatrovanih lokacija koštala 470 miliona evra. Po zakonu, troškovi saniranja istorijskog zagađenja, koje je nastalo pre privatizacije, padaju na državu, a ne na novog vlasnika. Preciznih podataka nema, ali to je verovatno slučaj s većinom lokacija koje zahtevaju remedijaciju.

Kakvo je stanje zemljišta oko velikih industrijskih zagađivača, mada neke preliminarne analize postoje, sada uglavnom znamo onoliko koliko takve kompanije same podnose državi izveštaje o svojim kontrolama. Slično je i s vodom. Država nema merne stanice za kvalitet reka na svakom mestu gde neko od preduzeća koja barataju teškim polutantima ispuštaju svoje otpadne vode. Ona jesu dužna da obaveštavaju državu o analizama za koje su platile ovlašćene laboratorije. Ali, od onih koji imaju tu obavezu, svega 70, to jest 62 odsto, jeste dostavilo izveštaj, pri čemu je on bio potpun samo u 17 slučajeva. Ostali obrazac ili nisu popunili do kraja ili su ga poslali potpuno praznog.

– Bez potpunih izveštaja od svih koji ih duguju, mi ne znamo gde se sve nalaze mesta s kojih industrija ispušta otpadne vode u reke. Zato i ne znamo na kojim je tačkama najbolje da postavimo naše merne stanice. One mogu da registruju zagađenje na nekoj reci, ali to nam ne govori da li je ono poteklo iz ovog ili onog pogona. Sve ovo važi i za javna komunalna preduzeća, koja takođe ispuštaju otpadne vode direktno u reke. Samo četvrtina, odnosno njih 42, podnela je izveštaj, a tek 12 je popunilo obrazac do kraja – objašnjava Dejan Lekić, pomoćnik direktora Agencije za zaštitu životne sredine.

Da preduzeća ugrade u ispust instrument koji bi merio kvalitet njihovih otpadnih voda, sve bi bilo belodano. I ta obaveza, u načelu, postoji, ali rok za njeno ispunjenje nije određen.

Termin do kojeg bi pogoni koji u vazduh ispuštaju zagađujuće materije morali da u dimnjake instaliraju opremu za merenje nivoa emisija jeste propisan – 2017. godina. Kao i na vodama, država ima mrežu stanica za merenje kvaliteta vazduha, ali ona ne može da definiše iz koje je tačno fabrike zagađenje stiglo. Preduzeća dostavljaju državi računice u kojima se iz vrste potrošenih energenata izvodi pretpostavljeni nivo ispuštanja zagađenja u vazduh. Zatim država proverava da li su ti ulazni podaci tačni. U Agenciji uveravaju da se na osnovu toga može doći do prilično verodostojne računice, ali priznaju da je takva kontrola samo posredna. A i njihove merne stanice za vazduh, s čijim podacima se opet može samo nagađati o krivcu za zagađenje, trenutno čak i ne mogu da obrade sve parametre polutanata, jer nekoliko meseci nije bilo novca za njihovo održavanje.

– Nužno je da imamo 90 procenata satnih vrednosti s jednog mernog mesta da bismo sastavili pouzdan godišnji izveštaj o stanju vazduha na toj lokaciji. Pošto neke analize već izvesno vreme ne možemo da radimo u svim stanicama, ove godine nećemo imati potpun izveštaj za sve gradove pokrivene mrežom. Svaka lokalna samouprava u kojoj vazduh spada u treću kategoriju, odnosno loš je, mora da sačini plan mera za poboljšanje. Dosad je plan završio samo Bor. Ali, veliki je posao da se mere osmisle a još je teže da se sprovedu. Berlinu je za početak realizacije takvog plana trebalo sedam godina i izgradili su čitav saobraćajni prsten oko grada da bi samo malo smanjili količinu suspendovanih čestica u vazduhu. Ne znam kako bi to u Srbiji bilo izvodljivo – objašnjava Tihomir Popović, načelnik odeljenja za praćenje kvaliteta vazduha u Agenciji.

Vladimir Vukasović

———————————————————–

Voda začinjena kadmijumom i živom

Ne računajući vojvođanske reke i kanale, kvalitet vodotokova u Srbiji je, kad se posmatraju u celini, u rangu dobrog i vrlo dobrog. Ako obratimo pažnju na detalje na pojedinačnim tokovima, pogled se kvari. Na 39 mernih mesta na rekama prekoračene su maksimalno dozvoljene koncentracije kadmijuma i žive, koje spadaju u prioritetne hazardne supstance. Naročito zabrinjavaju Rgotina, na Borskoj reci, gde je sadržaj kadmijuma 25 puta veći od dopuštenog, zatim Martonoš na Tisi, koji ima 20 puta više žive nego što bi smeo, i Bagrdan na Velikoj Moravi, gde je nivo žive sedmostruko prekoračio granicu. Još je alarmantnije što su koncentracije hazardnih supstanci prekoračene i na većini jezera i akumulacija, pa i onih iz kojih se gradovi snabdevaju vodom.

I kad se pogledaju pritoke reka koje su dobrog i vrlo dobrog kvaliteta, opet se vidi da je „đavo u detaljima”. Lepenica, Despotovica i Topčiderka, na primer, svrstavaju se u loše vode. U Beogradu, na čijoj su teritoriji slivovi Save, Dunava i Velike Morave, reka uvršćenih u dobre i vrlo dobre vode, na 71 procentu mernih mesta na pritokama indeks dugoročnog trenda kvaliteta pritoka je loš. Na još četiri odsto je vrlo loš.

Za ocenu istinskog stanja vodotoka nije dovoljno ni to da li je pogodan za piće i kupanje ljudi. Bitno je i da li je podesan da u njemu plivaju i piju životinje i zalivaju se biljke. A među „odsečcima” naših voda dužih od pet stotina kilometara i analiziranih prema tim biološkim parametrima – svega 13,3 odsto smatra se dobrim, mereno po stanju vodenih makrobeskičmenjaka, roda čiji su pripadnici vrlo osetljivi i na naizgled neprimetne poremećaje ekosistema. Sve ostale ispitane površine – računajući i one na rekama koje se smatraju za dobre i vrlo dobre – na testu nisu prošle.

Vazduh loš za polovinu stanovnika

Sa sve više zakiseljavajućih gasova, olova i primarnih suspendovanih čestica koje ispuštamo, sjajno je što žitelji većine srpskih mesta ipak udišu vazduh prve kategorije. Ali, u treću kategoriju spadaju Beograd, Novi Sad, Niš i Bor i okolna mesta tih gradova. Kad se sabere broj njihovih stanovnika, sledi da polovina Srbije živi na vazduhu u kojem zagađenje nije prekoračilo samo granicu, nego i nivoe koji se smatraju podnošljivim.

Više od svih ostalih materija vazduh truju suspendovane čestice i azot-dioksid, koje ispuštaju auspusi vozila, dimnjaci termoenergetskih pogona i ložišta za grejanje domaćinstava. Žalosni izuzetak je Bor, za čije je zagađenje krivac sumpor-dioksid, čije se dnevne dozvoljene vrednosti premašuju bezmalo u polovini godine. Slično je u Beogradu sa suspendovanim česticama, koje su granicu prekoračile u više od polovine dana. Jedva nešto manji skor zabeležen je u Nišu. Azot-dioksid je plafon probijao najčešće u Novom Sadu, u 17 odsto dana, mrvicu više nego u glavnom gradu. Cela Srbija je 2011. produkovala šest procenata više azot-dioksida nego godinu ranije – ukupno 208,4 gigagrama. Okside sumpora smanjili smo za 11 odsto, na 279,9 gigagrama, što bi trebalo još više da se spusti od iduće godine, do kada bi trebalo da bude završena rekonstrukcija topionice bakra u Boru.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s